Danas sam baš obradovao sebe. Na sajmu knjiga, u Domu sindikata u Beogradu kupio sam sabrana dela Nikolaja Gogolja - moj prvi, kupljeni komplet nakon sedamnaest godina. Davno sam ga pročitao, ali sada ponovo posedujem sve što je on napisao.
Nekada u Sarajevu imao sam bogatu biblioteku sa mnogo sabranih dela svetskih pisaca, uglavnom romansijera - klasika. Uživao sam u tome, da sam uvek u njihovom društvu, i da ih svakog slobodnog trenutka iščitavam do mile volje. Među njima je nastao, a zatim iz dana u dan, iz meseca u mesec, rastao moj roman-prvenac...
Onda nas je 92 godina "tresnula o hridine" i sve je nestalo pod bombama i u plamenu... U godinama koje su usledile, u godinama krpljenja novog života s novim ljudima i naravno onim starim, koji su preživeli, čitao sam kako-kad i štošta; a tako isto sam i kupovao - povremeno i zbrda-zdola.
Razmišljam: "Da nisu ovo neki znakovi"?.. Prvo sam, po preporuci, otvorio blog, danas sam dobio i ostvario želju - kupio sam "Gogolja" - ko zna, možda ću ponovo početi i da pišem... Sad sam, doduše, prezauzet, ali, ko zna, danas-sutra... Zasada ću, verovatno, u nekim narednim člancima napisati nešto o Gogolju i o ruskim klasicima - nemojte mi zbog toga zameriti.
Svim dobrim ljudima sa Bloga želim sve najbolje u Novoj godini.
Ja sam veliki protivnik cigareta i pušenja. Jutros sam, čitajući jednu zanimljivu knjižicu, naišao na interesantno viđenje ovog poroka:
"... Koncentracija... U današnjoj kulturi koncentracija je ređa čak i od samodiscipline. Naša kultura vodi rastresenom i razlivenom načinu života. Ti radiš mnogo stvari odjednom: čitaš, slušaš muziku, razgovaraš, pušiš, jedeš. Ti si potrošač sa otvorenim ustima, željan i spreman da proguta sve - slike, tečnost, znanje.
Ovaj nedostatak koncentracije se jasno pokazuje u teškoći, da budemo sami sa sobom. Mirno sedeti, bez razgovora, pušenja, čitanja, pijenja, za većinu ljudi je nemoguće. Oni postaju nervozni, uzvrpolje se, pa moraju nešto da učine sa svojim ustima ili rukama. Pušenje je jedan od glavnih simptoma nedostatka koncentracije čoveka; ono zapošljava ruku, usta, oko i nos..." - Erih From: "Umeće ljubavi".
Istovremeno, na svim medijima, elektronskim posebno, u toku je kampanja: "Duvanski dim je serijski ubica"...
Kako lak i bezazlen izgleda put od običnog nedostatka koncentracije do "serijskog ubice". Šta vi mislite o tome?
Nema razloga, da se užasavamo "najezde knjiga popularne psihologije sa zapada", izuzev, ako nije u pitanju naš opsesivni strah, da je opet po sredi neka svetska zavera, smišljena, da standardizuje i okupira naše čiste, slovenske duše. Kao što i "betyn" kaže, da parafraziram, ima u tim knjigama i dosta dobrog... Kada ste u nedoumicama i problemima; kada vam ni vaše prethodno iskustvo, niti okolina, nisu dovoljni, da najbolje odvagnete i odredite svoj sledeći korak - onda vam, da biste se bolje odredili u budućnosti, svakako, mogu biti od pomoći znanje i pragmatično iskustvo mudrih i uspešnih ljudi, jednostavno i sistematizovano, izloženo u tim knjigama.
...E sad - jeste, da takve knjige, ponekad, malo "vuku" na okultno ili u najmanju ruku na standardizaciju u razmišljanju i ponašanju, u stilu: "razmišljajte i delujte tako i tako, pa će vam biti ovako i ovako"...
Ali, zar standardizacija svega i svačega nije opšti trend. Uzmite bilo koji proizvod ili uslugu - na svakoj je, upadljivo i hvalisavo, istaknuto, da je dostigla "taj i taj standard" (ISO, HACCP itd)... Pogledajte organizaciju svih preduzeća (ili, kako se to sad zvučno, kaže, "kompanija"); u njima su zaposleni - to pouzdano znam - samo prosti dodaci mašinama i kompjuterima, ne izuzimajući ni one na najvišim hijerarhijskim nivoima, ma koliko oni i sebi i drugima izgledali važni. Globalna hiperprodukcija potrošačkog društva ne trpi izuzetne (ili, ne daj Bože) neposlušne individue. Da bi sistem dobro funkcionisao, mora biti sastavljen od standardizovanih i lako zamenjivih delova, podrazumevajući, da i ljudi moraju biti lako zamenjivi delovi sistema.
Čak se standardizuju i lične osobine; zar niste primetili? U svim konkursima za zapošljavanje lepo vam se navodi, da svi kandidati moraju biti: "dinamični, ambiciozni, komunikativni, sposobni za timski rad, utegnuti u tamna odelca kao amiši i šta sve ne još...
Ipak je, izgleda, sve pitanje mere. Predozirati se ovim ili onim knjigama, kao i uopšte, bilo kakvim drugim sadržajima nije dobro - na primer, sigurno, nije dobro ni živeti samo s poezijom. Ista stvar, može biti, istovremeno i otrov i lek - zavisi od mere.
Ali pitanje mere je, možda i jedno od glavnih, univerzalnih, životnih pitanja. I to je, tek, široka tema...
U novembru 2003. godine eskalacija mojih poslovnih problema približavala se svom vrhuncu. Ništa mi nije išlo kako treba - a kad imate svoju firmu, kad dugujete i potražujete veće sume novca, kad od rezultata vašeg poslovanja zavisi egzistencija nekih ljudi i njihovih porodica - to baš i nije najprijatnija situacija u kojoj se možete naći. Kao rezultat svega, počeo sam kod sebe primećivati ozbiljne znake gubitka samopouzdanja i samopoštovanja.
I tada, u jednom od, valjda, najgorih dana, koje sam ikada doživio, a proživio sam u životu dosta teških dana, jedan čovek u Beogradu mi je, onako, gotovo slučajno, dao da pročitam jednu knjigu. Pogledao sam naslov: "Moć podsvesti" od Džozefa Marfija. Pomislio sam: "Čoveče, kakva sad knjiga, kad mene trenutno "vadi"samo loto".
Međutim, kao da se desilo čudo. Ja sam se, nedugo, posle toga, počeo polako oporavljati - prvo mentalno, a potom i poslovno. Naravno, nije sve išlo tako brzo, ali ta knjiga kao da mi je otvorila um; prosto me je prosvetlila - i stvari su krenule u pozitivnom smeru.
Pročitao sam kasnije i neke druge knjige, koje se bave emocionalnom inteligencijom. Ali s ovim izvanrednim štivom je počeo moj sveukupni oporavak, koji ja pripisujem direktnom uticaju knjige i njenoj moći, da čoveku osvetli put i da ga sa negativnog vrati na pozitivni životni smer.
Pretpostavljam, da se i drugima nekad desilo nešto slično...
"Šta je pisac hteo da kaže"?.. Koliko puta ste čuli ovu rečenicu? Koliko puta su vas ovo pitali u školi?
A da li ovo pitanje, uopšte, ima smisla? Da li je pisac nekog dela, uopšte, želeo, da tačno to i to kaže? Da li je, na primer, pisac napisao dugačak roman, samo da bi tamo, negde na kraju, zakukuljeno saopštio čitaocima neku svoju poruku; i sad mi tu poruku treba da "provalimo", kako to, najćešće, od đaka, pogrešno i nedopustivo pojednostavljeno, traže nastavnici.
Pa, gde je tu logika? Zašto bi neko na roman od petsto stranica potrošio silne resurse zbog samo jedne "poruke", koju je, u formi svoje izbrušene misli ili nekakvog aforizma, mogao mnogo jednostavnije saopštiti.
Pre će biti, da je istina mnogo drugačija; da je pisac jednostavno, doduše, najćešće, sa određenim planom, napisao knjigu - i ako je knjiga dobra, ona je kao svemir. Beskonačno je bogata, tajnovita i predivna kao celina, ali su lepi i njeni delovi i detalji, kao što je neponovljivo privlačan i svaki delić svemira.
Tako ispada, da svako iz svake knjige može da izvuče i ponese onoliko, koliko ima uma da shvati i srca da oseti. Siguran sam u to. A vi?
Što se kontaminacije uma tiče, televizija je nenadmašna... Klanja i serijske ubice dominiraju i haraju skoro svim TV kanalima. Crveni krugovi na počecima filmova "nije preporučljivo za gledaoce mlađe od 18 godina",.. kojima emiter zbog straha od sankcija, otaljava institucionalizovanu obavezu brige o dušama gledalaca, na kraju ispadaju više kao poziv za gledanje, nego odvraćanje od gledanja.
Jeste da je - da parafraziramo "Stepskog vuka" - čitava ljudska istorija pretežno istorija tamne strane čoveka i čovečanstva. Kao da je fatalna privlačnost Zla snažnija od privlačnosti Dobra. Ali, to ne znači, da "dnevnu dozu" kontaminacije Zlom, koju hteli-ne hteli, unesemo u sebe, ne trebamo suzbijati "dnevnom dozom" dekontaminacije Dobrim. Ako se redovno ne "hranimo" dobrim i pozitivnim sadržajima, šta će od nas vremenom postati?.. U najmanju ruku postaćemo mrke osobe. A jedna mrka osoba privlači drugu mrku osobu - i eto konflikta...
Da budem vrlo konkretan: verujem, da između ostalog, i jedna mala "dnevna doza" dobre knjige može blagotvorno delovati na naše duše...
Zato preporučujem "pola sata dnevno dobre knjige, kao vakcinu protiv preterane i neselektivne konzumacije TV programa". Šta mislite o tome?..
Pogledajte naslove po novinama: "Ubio, opljačkao, kidnapovao, silovao..." Sve samo loše vesti i katastrofični naslovi... Osamdeset posto novinskih tekstova su negativnog sadržaja.
Kažu, da samo loša vest prodaje novine - i to je, verovatno, tačno. U žestokoj, tržišnoj borbi, stotine, možda i hiljade novina i nedeljnika bore se za profit, prosto se utrkujući, ko će pisati o većem hororu. Svi bi da prežive, pa i novine; i ja ih, s te strane, potpuno razumem...
Ali, šta je sa čitaocima tih istih novina i nedeljnika?..
Poznato je, da postajemo ono čime se hranimo. Ako hranimo glavu negativnim sadržajima, sasvim je sigurno, da nećemo zračiti i ponašati se pozitivno. Ko se dugo hrani hororom, sigurno će pre podići na nekog ruku, nego mu je pružiti...
I zato, kao što bismo trebali paziti, šta i koliko jedemo, tako isto bismo morali povesti računa i čime hranimo glavu - možda, čak i više, nego čime hranimo želudac.
Takođe, nekad razmišljam: "Jeste da je sloboda štampe, i u redu je, da pišu o čemu žele...S druge strane, možda bi ih, na neki način trebalo usloviti; ili nekako motivisati, da na toliko i toliko negativnih vesti, napišu toliko i toliko tekstova, koji promovišu pozitivan stav prema životu...
Kako se izbalansirano odrediti prema ovom pitanju?..
Čita li više iko knjige?.. Ne mislim na udžbenike; njih još uvek, koliko-toliko, čitaju đaci i studenti. Mislim na sve ostale knjige - beletristiku, na primer. Živi se sve brže i grčevitije. I kod nas se razmahalo slobodno tržište - naročito slobodno u smislu, da partijsko-državni klanovi slobodno pljačkaju građane prema sopstvenom osećaju hrabrosti i mere, a u onim beznačajnijim poslovnim područjima građani imaju slobodu preduzetništva, naravno i tada, samo, uz pristanak, da im ovi prednji, institucionalno, uzmu najveći deo novostvorene vrednosti, a da preduzetnicima ostanu mrvice. Zaposlenici, uglavnom, imaju slobodu izbora između rada za crkavicu i nikakvog rada. I tako naši ljudi troše sve više nerava, energije i vremena, samo da bi preživeli... Ko ima vremena za knjige? Uz to, sad imamo i kompjutere. Neki od onih, koji su ranije čitali knjige, sada surfuju po internetu. Mladi su isključivo na internetu. Da se razumemo; nije to a priori loše - ima tu i mnogo dobrog... Ali, ko će čitati knjige? Nekad su nas učili: "Knjiga je čovekov najbolji prijatelj". Pitam se: "Ima li čovekov najbolji prijatelj budućnost"?
